iОбразовање

Интернет, индивидуалност, инструкције, информисање, инспирација – епитети су првог iMac уређаја и уједно објашњење чувеног префикса у називу. Уколико је образовање успело да инпортује исте карактеристике у свој систем, да ли онда може да се прича о iОбразовању?

Поред интернет студија, које су директна последица прогресивног технолошког развоја и асоцијација на савремене концепте учења на даљину, неопходно је разјаснити појам образовања. Три основне поделе односе се на начине стицања образовања, стога постоји формално, неформално и информално образовање.

Формално образовање подразумева институционалне облике школовања, са унапред дефинисаним програмом, прилагођен стандардизованим мерилима психолошког развоја детета. Знање се усваја постепено, у складу са годиштем и зато је рангирано у више етапа (предшколско, основношколско, средњошколско, високошколско). Формално образовање утврђено је посебним законским и подзаконским актима па је спорија процедура за измене и допуне истих што се уједно сматра највећом маном. Услед такве реалности, на сцену је иступило неформално образовање као адекватна допуна знања и вештина. Циљна група није одређена годинама, него потребом за развијањем компетенција које су потребне на тржишту рада. Смањујући јаз између постојећег и потребног, неформално образовање се спроводи кроз активности као што су курсеви, обуке, семинари, конференције, радионице, волонтерски рад. Методологија рада је добровољна, заснива се на индивидуалној потреби, директно је применљиво у пракси а однос едукатора и учесника је приснији. Тако конципиран систем утиче на став да је то идеалан начин за едукацију, међутим, апсолутно је неисправно давати примат једном или другом. Убрзани процеси стицања одређених знања и вештина не могу да замене суштинску образовну нит која се стиче свеобухватним читањем опширне литературе из стручних области.

Искуствена учења, подстакнута свакодневним животним ситуацијама и интеракцијама са другим људима спадају у трећу категорију – информално образовање. Најчешће је то облик ненамерног учења које тек након разрешене ситуације постаје искуствено сазнање.

Као закључак може се констатовати да се формално, неформално и информално образовање међусобно допуњују и заједнички јачају елементе целоживотног процеса учења.

Услед наведних карактеристика, јасно је да је неопходно да сва три облика образовања треба да наставе да егзистирају и само у тој комбинацији, човек може комплетно да развија и унапређује своје интелектуалне способности. Неопходност констатног усавршавања је општеприхваћен концепт, док је утицај технологије неоспоран. Иако је још индустријском револуцијом изазван подстрек технофобије, ни данас њени симптоми не изостају. Поборник сам идеје, да за сваку патологију постоји “антивирус”. За ову врсту ирационалног страха од технологије, комприс лежи у одговорном коришћењу технологије. Апсурдно је не користити системске олакшице које пружа широк спектар програмских језика, још апсурдније је категорично бежати од употребе уколико се ни не познаје материја.

Одговорно коришћење технологије подразумева и рад на превенцији. Стручно упућивање и професионално обучавање деце, студената, запослених ослободиће кориснике да се препусте могућностима које пружа технологија. Технолошка револуција је појава који мора имати еволутивну стратегију при имплементирању у традиционалне системе образовања. Тренутно се налазимо у моменту превазилажења тог јаза, а као крајњи резултат настаће реорганизован систем формалног образовања.