Процес инвестирања у пракси: проблеми и могућа решења
Процена вредности капиталних инвестиција је тешка и захтевна активност током које се могу јавити бројни проблеми. Приликом формулисања инвестиционих предлога честа су супротна очекивања. На пример, директор који води сектор намештаја може оптимистички очекивати да ће се градити више нових кућа, док руководилац сектора кућних апарата може очекивати супротно. Такве претпоставке чине пројекте које предложи сектор намештаја атрактивнијим од пројеката сектора кућних апарата. Како би се избегли такви конфликти, требало би да се процес буџетирања капитала заснива на пројекцији макроекономских показатеља попут инфлације, раста националног дохотка, па све до елемената битних за грану делатности, у конкретном примеру – стамбеној изградњи. Пристраност у пројекцијама је последица жеље да пројекат буде прихваћен, а исказује се претерано оптимистичким пројекцијама новчаних токова. Често су због тога знатно већи коначни трошкови пројекта него што је планирано. То се посебно може десити када се различити организациони делови морају такмичити за ограничена средства, па се труде да надмаше једни друге у борби за та средства. Решење је у поштовању критеријума избора пројекта са највећом нето садашњом вредношћу, као највећег доприноса укупној вредности привредног друштва. Један од начина да се спречи сукоб интереса јесте кроз утврђивање јасних критеријума за прихватање инвестиционих пројеката. Хиперпродукцију инвестиционих предлога могуће је елиминисати успостављањем строгих лимита потрошње по поједином постројењима или секторима, чиме се предлагачи присиљавају да бирају између пројеката.
