Унапређење лакоће коришћења помоћу Фицовог закона
Фицов закон (енгл. Fits’s Law) представља емпиријски модел који објашњава карактеристике компромиса између брзине и тачности помераја мишића у људском телу, аналогно Шеноновој теореми о капацитету канала преноса. Данас, са појавом графичког корисничког интерфејса и различитих стилова интеракције, Фицов закон постаје све важнији. Психолог Пол Фиц, објавио је своју теорију о људској механици, у чланку 1954. године. Ова теорија је за циљ имала управо кретање делова људског тела. Фиц је уочио да се акција показивања или додиривања циљаног објекта може мерити и предвидети математичким апаратом. Фиц је тврдио да се величина циљаног објекта, заједно са његовом удаљеношћу од почетне позиције, може директно мерити, што му је омогућило да моделује лакоћу са којом би човек могао да изведе исте акције на различитим циљаним објектима.
Увод
Фицов закон односи се на позиционирање брзим покретом, а не континуалним померајима. Помераји позиционирања (као што су померај миша преко линка, а затим клик на њега) типично започињу брзим померајем према циљу (балистичким покретом) који претходи покретима финог подешавања (тзв. покретима навођења) преко циљаног објекта. Покрети навођења обично одузимају највише времена и уопштено говорећи, одговорни су за већину узрока свих грешака. У рачунарском смислу, Фицов закон је модел који може помоћи дизајнерима да донесу правилне одлуке при изради корисничког интерфејса и дизајну веб-страница. Он се такође може користити у комбинацији са другим теоријама дизајна.
Формулација Фицовог закона
Фиц је започео свој рад тако што је направио аналогију људског моторног система са установљеном Шеноновом теоремом која говори о капацитету канала преноса и која гласи:
У овој једначини:
- C представља ефективни информациони капацитет комуникационог канала,
- B представља пропусни опсег канала
- S и N представљају сигнал и дозвољену снагу нивоа шума, респективно.
Фиц је тврдио да се растојање (D) може посматрати као снага сигнала, а растојање од циља (W) као дозвољени шум. Када снажни предајници преносе више информација, постаје све теже да се оне приме како се ниво шума повећава. Слично томе, потребно је више времена да би се погодио циљ који је удаљенији и мањи. Употребом ове аналогије, дошао је до следећег обрасца који је данас познат под именом Фицов закон:
У овој једначини:
- T представља време помераја за које се долази до циља,
- a и b су константе које се одређују емпиријски,
- D представља амплитуду тј. растојање од почетне позиције до центра циља,
- W је ширина циљаног објекта.
Однос величине објекта од растојања
Другим речима, Фицов закон каже да време потребно за досезање циља, представља функцију величине објекта и растојања од њега.
Величина објеката
Да би се смањио проблем покрета навођења, пожељно је да подручја на којима је могуће остварити клик, буду већа. То се лако може постићи употребом дугмади и иконица. Међутим, креирање што већих објеката, није оптимално решење у баш свим ситуацијама.
Фицов закон је логаритамска функција. То значи да резултати предвиђања употребљивости објекта леже на кривој, а не на правој линији. У веб-дизајну, то значи да ће бити знатно лакше кликнути на веома мали објекат када му се повећа величина за 15%, док веома велики објекат неће имати исто побољшање лакоће коришћења када се увећа за 15%.
Ово представља велику олакшицу за дизајн на било којој платформи. Нелинеарна зависност оставља на располагању ограничен број пиксела за друге објекте. Могућност мерења повећања у лакоћи коришћења заснованој на нелинеарном повећању величине, дозвољава дизајнеру да израђује ефикасан и чист интерфејс.
Када би већи објекти увек били бољи, онда би се очекивало да дугмад за „Куповину“ која заузимају значајан део екрана, буду и најкориснија. Функционално, то није случај.
График зависности индекса лакоће коришћења од величине објекта
Померај и растојање
Осим величине циљаног објекта, други основни чинилац Фицовог закона представља растојање између места где се курсор миша тренутно налази и где је потребно да се позиционира. Постављање кључних компоненти странице јако удаљене, повећаће време потребно за остваривање секвенцијалних задатака на интерфејсу.
Стандардна процедура која се користи у дизајну јесте груписање сличних ставки у интерфејсу. То доприноси лакшем проналажењу сличних објеката.
Проблем примарног пиксела
Кључ оптимизације задатака корисника јесте познавање позиције одакле корисник долази мишем пре него што буде преусмерен на неку другу страницу. Ово је тешко остварити у веб-дизајну. У интеракцији човек рачунар, један пиксел је важнији од било ког другог на екрану. Тај пиксел се назива примарни пиксел. Као такав, он носи највећу тежину.
Примарни пиксел је референца која се користи за јединствену тачку у простору на којој се тренутно налази курсор. За било који рачунарски интерфејс, растојање од циљаног објекта увек се може мерити одређивањем колико је удаљен од примарног пиксела.
Програми за кућне рачунаре, често користе предност овог концепта. Нпр. у Windows оперативном систему, сваки пут када се кликне десним тастером миша унутар програма, обично се појављује контекстни мени са опцијама, који има свој почетак у примарном пикселу.
Са друге стране, веб-странице немају уграђену могућност да знају, тачно, где се налази примарни пиксел, тако да веб-дизајнер нема на располагању ову особину. Другим речима, локација примарног пиксела је променљива, с обзиром да почетна тачка може бити било где. Чак и када се позиција курсора прати помоћу Јаваскрипта, са становишта Фицовог закона, не треба померати елементе интерфејса релативно у односу на курсор, јер то може довести до збуњивања корисника.
Оно што заправо постоји, јесу фиксиране ставке на које је могуће кликнути (као што су дугмад за слање и хиперлинкови). Могу се пратити догађаји као што су клик и прелазак курсором преко ових фиксираних ставки коришћењем Јаваскрипта. С обзиром да се интеракција на веб-страницама остварује корисничким уносом, може се прилично прецизно предвидети где ће се курсор наћи када се учита нова страница након што се оствари клик догађај. Нпр. ако корисник врши навигацију према некој страници на неком веб-сајту преко хоризонталне линије за навигацију на врху странице, примарни пиксел на следећој страници биће позициониран негде око подручја на које је могуће кликнути у линији за навигацију. Уз претпоставку да миш није померен након клика на линк за навигацију, може се претпоставити да ће последња позиција на коју је кликнуто мишем, постати примарни пиксел за наредни екран. Ово доста помаже у секвенцијалној акцији корисника.
Ова логика може се искористити у процесима из више корака као што су формулари за куповину или пријављивање. Веб-дизајнер увек треба да има на уму колико је удаљено дугме за следећи корак процеса од последњег поља за унос, као и где ће то поставити курсор корисника када се учита следећи екран.
Груписање поља
Како би се побољшала употребљивост, важно је поставити поља интерфејса која су слична, близу једна поред других како би се умањило растојање између њих, а самим тим побољшала лакоћа коришћења у моделу Фицовог закона. Нпр. поља у линији за навигацију, требало би да буду заједно повезана што омогућава лак и брз прелазак са једног поља на друго.
