Идемо на Марс Црвена планета као колевка нове цивилизације
„Земља је само колевка човечанства а не може се вечито остати у колевци.“ Планета Земља као место заједничког порекла које се мора напустити са циљем даљег развоја човечанства? Као дете колевку, човек напушта Земљу. Руски научник Циолковски је то поетично описао, а наши савременици тренутно пишу историју. Нова космичка „насеља“ би располагала са већим енергетским ресурсима и не би била еколошки ограничена због индустријског развоја. Центри напретка цивилизације били би Месец, Марс, мала планета Церес, Меркур. NASA и SPACE X предњаче са достигнућима, али и Русија и Кина су амбициозни. Један податак је евидентан, а то је да је овај моменат у цивилизацији обележен као почетак IV револуције. На прагу ове револуционарне епизоде подразумева се појам инфосфера, како је то објаснио Лучијано Флориди 2014. године – стварност се састоји од информација које постоје независно од човека и то у форми рачунара. Машина је моћнија и доказује нам то свакодневно а према њеном напретку прогнозирамо и напредак комплетне цивилизације.
„Цивилизација какву познајемо, нестаје за 35 година“ , „Године 2045. мозак ће бити на хард-диску“ , „2045 – година када човек постаје бесмртан“ само су неки од наслова који предвиђају сад већ блиску будућност.
Фокус на конкретан проблем значи одговорити на питање: Како данас омогућити већу енергетску потрошњу? Наша цивилизација могла би да користи већи степен Сунчеве енергије уколико би се велике соларне електране изместиле на друге планете. Ако би се трећина површине Месеца прекрила соларним панелима, будућа људска насеља би располагала енергијом преко 50 пута већом од целокупне садашње потрошње на Земљи. Меркур би могао да буде простор на ком би се послате у деловима соларне електране рашириле до величине од 100км, потом би се поставиле тако да рефлектују Сунчеву светлост. Ако би се хиљадити део Меркурове масе искористио за производњу електрана, располагали би са 70 милиона већом енергијом од садашње. Та енергија би се коначно могла искористити за погон међукосмичких бродова, тераформисање Марса (тај процес подразумева прилагођавање атмосфере, температуре, површине – преобликовање за живот као на Земљи).
Највећи интерес за насељавање усмерен је ка Марсу. Космички лет ка Марсу и боравак у бестежинском стању подразумева период од 8 месеци. Марс изгледа црвенкаст због оксида гвожђа кога има много на површини. На половима могу да се примете беле поларне капе од залеђене воде и угљен диоксида које се шире и смањују према годишњим добима, баш као и на Земљи. Нагиб Марсове осе износи 25° што је приближно Земљином нагибу од 23,5°. Због тога Марс има годишња доба слична нашим али путује око Сунца за 687 дана, па су му доба двоструко дужа. Марс има ретку атмосферу која се састоји од угљен-диоксида, азота и аргона уз мале количине кисеоника, водене паре и метана. Притисак је мањи од 1% притиска који влада на Земљи. У атмосфери Марса налазе се два слоја облака – нижи слој је од залеђене воде, виши је од залеђеног угљен-диоксида. Највиша температура забележена на Марсу је -23°C. Услед слабог гравитационог поља, планета теже задржава атоме и молекуле у својој близини, а због мале запремине брже се и хлади.
У орбити око Марса тренутно се налазе три активна сателита: Одисеја на Марсу (NASA), Марс Експрес (Европска свемирска агенција) и Орбитални истраживач Марса (NASA). Поред сателита, тренутно су активне две истраживачке, покретне сонде.
Илон Муск убрзава радове на BFR ракети, коју планира да лансира на Марс са посадом за 10 година. NASA и компанија Lockheed имају исти план. Неопходно је да се ракета током лансирања допуни горивом. Илон Муск планира да се допуна обави у Земљиној орбити и директно са међупланетране путање улети у Марсову атмосферу са 6 до 8 km/s.
NASA и компанија Lockheed имају план да космички брод на јонски погон користи енергију соларних панела и да прво уђе у орбиту Марса и успостави контакт са Марсовим природним сателитима Фобос и Деимос а да потом летелица за спуштање стигне касније са Земље.
Почетак насељавања мора да подразумева изградњу насеобина испод површине – спас је у пећинама на -63°C које би омогућиле сигурност од космичког зрачења, заштиту од великих температурних разлика као и од могућности удара метеорита. Морали би да гаје биљке под вештачким светлом за сопствену исхрану. Соларни панели као база на сателитима Фобос и Деимос би знатно олакшали функционисање на Марсу. Погодност на Марсу би било трајање дана од 24h и 37 минута и гравитација интензитета 28% земаљске. Насељиници би морали да пронађу подповршински лед, да га ископају и да топљењем добију воду неопходну за гајење биљака и производњу горива, водоника и метана коришћењем CO2 из атмосфере. Развој базе на Марсу зависи да ли ће наћи руде урана и торијума из којих би се произвело нуклеарно гориво. Претпоставка је да су чести ветрови на Марсу, омогућили кретање зрнаца мање тежине, док су остали нагомилани тежи елементи попут уранијума. Слично се догодило и на Земљи пре више милијарди година.
Изглед неких кратера упућује на закључак да су се дешавале нуклеарне експолозије. Насеобине би се градиле у екваторијалном појасу а концентарација подповршинског леда је ближа поларним областима, тако да је неопходно транспортовање. Најбоље решење је да нуклеарне централе сопственом топлотом отапају лед и да се тако хладе. Добијена вода би се пумпањем кроз цевоводе преносила ка насеобинама у екваторијалну зону. Нуклеарне централе би повећале температуру Марсове атмосфере. Ако би се она подигла до -78°C угљен-диоксид више не би прелазио у чврсто стање. Марс би се додатно загрејао рефлектовањем Сунчевог зрачења помоћу џиновских огледала изграђених на Деимосу и Фобосу.
Ако би се зраци усмерили ка поларним капама Марса, сав смрзнути CO2 би сублимацијом прешао у гасовито стање и атмосфера би била знатно већа. Обзиром да CO2 ствара ефекат стаклене баште, порасла би температура па би на Марсовом екватору могла да постоји и вода у течном стању. Више не би било проблема са космичким зрачењем, људи би могли да ходају у лаганим оделима само са маском за кисеоник а градови би могли да се граде под куполама километарских димензија. Унутар тих купола постојала би земаљска атмосфера од кисеоника и азота, са мало већим притиском. Људи би се осећали потпуно нормално, живели би у стамбеним зградама, окружени парковима и спортским теренима. Дрвеће би због мање гравитације могло да расте двоструко више а птице би лакше летеле. Овакав подухват је креирање услова који су у потпуности подношљиви за живот док тераформирање Марса (стварање састава, притиска, темепреатуре каква је на Земљи) ипак припада даљој будућности.
Према плановима, можемо да се надамо да ћемо доживети лет ка Марсу и формирање првих насеобина у декади 2030-2040. Знатно ближе и од те прогнозе нам је дуго најављивана серија МАРС на телевизијском каналу Национална географија.
Добро дошли у будућност.
Сања Ђурђевић MA
social policy / business and human rights
