Интервју: Андрија Стојановић

Aндрија, осим што сте студент Информационих технологија на Факултету за примењени менаџмент, економију и финансије, имате изузетно занимљива интересовања – Ви сте и фудбалски арбитар! Можете ли нас упутити како сте то постали?

Доста специфично занимање, поготово у нашој земљи. Kао повод намеће се велика љубав према фудбалу, који сам играо активно од 5. до 18. године. Ту љубав наследио сам од тате, који је такође играо фудбал, а касније и сâм био фудбалски судија са успешном каријером која је трајала 21 годину. С обзиром да је запослен у Фудбалском савезу Београда, једном приликом у октобру 2008. године, дошао сам до њега у Савез да га сачекам. Рекао ми је да ће потрајати и да је у сали поред у току курс за фудбалске судије почетнике, и да би ми можда било занимљиво да уђем и слушам. Након часа, предавач ме је похвалио што пред групом, а касније и код оца не знајући ко сам. Тата ми је пренео његове похвале, што се поклопило са мојим интересовањем за суђење од тог момента, рекао ми да размислим да се прикључим групи и наставим да идем на предавања, што сам ја и прихватио. И тако је све почело...

Крајем маја месеца, судили сте на такмичењу које је организовала ФИФА, а реч је о Првенству света за средњошколце у Прагу. Какви су Ваши утисци?

Да, велика част, задовољство и сатисфакција за мене да сам изабран од 40 београдских арбитара виших листа да идем на Светско првенство за средње школе, и овом приликом желим да се захвалим људима из организације Фудбалске судије Београда, на челу са председиком Дејаном Недићем, на указаном поверењу, које сам, верујем, у потпуности оправдао. Био сам узбуђен, али не и уплашен, иако сам био једини судија из Србије, а и систем такмичења је специфичан, али пошто долазим из Србије и са наших фудбалских терена, могу да кажем да сам био спреман на све ! :) Путовао сам са београдском Другом економском школом, која је шампион Србије у фудбалу и која нас је представљала у Чешкој. Учествовало је 24 мушке и 12 женских екипа. Утисци са заиста феноменални, што се тиче услова, организације, смештаја, превоза, а и што је најбитније - квалитета фудбала. Очаран сам Прагом.

За избор судија на таквим такмичењима важе строги критеријуми. Ви не само да сте судили полуфинале већ и финале! Честитке тим поводом!

Хвала пуно! Заиста сам захвалан и поносан што сам био учесник две највеће и најважније утакмице на шампионату. Тамо је било 42 арбитра из разних делова света, као и 8 интернационалних судија, и судија искуснијих од мене, тако да је моја част још већа. С обзиром да сам био свестан одмах где сам и какав задатак ме очекује, трудио сам се да покажем све што сам научио до тада, иако је било напорно јер смо имали по две утакмице дневно. Осим на терен, строга правила и критеријуми важили су у сваком тренутку турнира, у хотелу, на доручку, вечери, на састанцима,у аутобусу... После групне фазе турнира, нисам био делегиран испред комисије на утакмице осмине финала што је за мене било разочарање, али нисам клонуо духом и то поготово показао у наставку где сам такође пружао све од себе. Као награда дошло је полуфинале. Чуо сам да су утисци свих били веома позитивни по мене, али искрено нисам се надао финалу. Финале се играло на велелепном стадиону Дукле у Прагу, чешког прволигаша, сви учесници турнира били су присутни. Меч је био фантастичан, био сам одушевљен атмосфером, и веома задовољан послом који смо обавили на терену.

Притом, Ви сте били једини судија из Србије. С ким сте највише проводили време и како Вам се чине менталитети других народа?

Као што сте рекли, био сам једини судија из Србије, што је била мало отежавајућа околност с обзиром да нисам имао раније таква искуства, али добро говорим енглески језик као и већина судија, тако да то није представљало проблем. Углавном су се судије држале заједно, то јест' били смо смештени у супротном делу хотела од екипа, као и на оброцима, тако да се нисмо ни виђали са њима, а највише времена сам проводио са колегом из Хрватске и Словеније што је логично, и могу да кажем да сам упознао квалитетне и добре људе, стекао познанства за цео живот, а за тако кратко време. Кад је реч о менталитету, нама су доста слични претежно људи из Јужне Америке (Бразил, Чиле), који су дружељубиви као и ми и отворени су сваки вид комуникације, срчани су и доста имамо сличности, као и нпр. Малтежани, који су ме изненадили пријатно својим понашањем и ведрим духом. Мало су се можда издвајали народи већих европских држава, али у границама нормалног.

Србију је на Првенству представљала само једна средња школа. Шта сматрате да је разлог томе – незаинтересованост омладине или можда недовољна промоција оваквог догађаја?

Нажалост, учествује само по једна школа из сваке државе, не знам зашто ако постоји могућност, али концепт и политика људи из ИСФ (International school football) је таква већ годинама уназад. Мислим да постоји недостатак промоције овакве врсте догађаја генерално у Србији, не знам за друге земље. Не мислим да су млади незаинтересовани за овакве ствари, мислим да само путовање на светско првество и надметање са екипама из читавог света даје њима довољан мотив да имају учешћа. Добар маркетинг, промоција и спонзори би знатно олакшали пут, али једноставно имамо огроман проблем са улагањем средстава у спорт, школски поготово и, наравно, инфраструктура, али се надам да ће се то у будућности променити јер сам сигуран да деца спортисти то заслужују.

За две године, тј. 2019. године Београд ће бити домаћин овог такмичења. Какав тад одзив очекујете?

Већ сада једва чекам мај 2019. године јер сам сигуран да ће наша земља као и Савез за школски спорт учините све да у сваком смислу организујемо једно одлично првенство. Сигуран сам да ће уз добру промоцију и маркетинг, одзив и интересовање за овакав догађај бити огроман, као и да ће се подићи лествица на још виши ниво у смислу организације и квалитета фудбала, а самим тим и наша земља као и школски спорт добиће много од организације овакве врсте турнира.

Андрија, шта бисте поручили средњошколцима у Србији?

Дефинитивно сматрам да смо талентована нација за спорт, а поготово деца полазници основних и средњих школа. Уз подршку како родитеља, школе, државе, такође мора да постоји одговорност и упорност њих самих, а изнад свега велики рад и жеља за успехом. Знам да је одрицање неких ствари тешко у њиховим годинама, али једноставно морају да нађу спој између забаве и успеха на сваком пољу. Моја најјача порука њима, а у складу са данашњим временом и њиховим годинама, јесте да се баве спортом колико и кад год могу и да воде здрав живот, а посебно што мање телевизије, новина и интернета, и да у сваком тренутку знају шта желе и да свом снагом стреме ка том циљу.

Хвала Вам, Андрија, на издвојеном времену.

Нема на чему, хвала Вама!