ЧИЈА ЈЕ ОНО ЗВЕЗДА
Да ли гравитацијом заправо називамо различитост у густини ваздуха? Снага гравитације тј. силе Земљине теже износи g=9,78m/s2. На причу о гравитацији се надовезује и Теорија маглине односно теорија о настанку свих планета које су биле велики облак гаса и прашине који се споро обртао око своје осе. Потом је гравитација проузроковала диференцирање по густини и постепено убрзавала обртање. Најгушћа маса концентрисана је у средишту система – у Звезди око које планете круже. Та Звезда је Сунце које је 85% светлије од било које друге звезде у галаксији. Сунчева гравитациона сила је најдоминантнија и зато она формира систем који се назива Сунчев систем или Соларни систем.
Све планете налазе се у приближно у истој равни Сунчевог система и све се крећу супротно од смера казаљке на сату осим Венере која се креће у смеру казаљке и Урана који је искренут на бок. Четири планете ближе Сунцу су: Меркур, Венера, Земља и Марс и имају велику густину и стеновиту површину и називају се тераформним. Остале четири планете: Јупитер, Сатурн, Уран и Нептун се налазе на већем растојању, имају мању густину и масивније су и зато се називају гасовитим џиновима. Осим планета у Сунчевом систему налазе се и природни сателити поменутих планета, астероиди, комете, метеори, планетарна прашина.
Како би однос величина био јаснији, преведен је на мање вредности: Ако би Сунце било смањено на величину фудбалске лопте - у том односу, Земља би била величине 9mm и кружила би на удаљености од 24m од Сунца.
Астрономи користе величину Астрономска јединица (АЈ). За још удаљенија тела потребна већа јединица а то је Светлосна година (СГ). СГ је растојање које ће светлост прећи за годину дана при брзини од
1 AJ = 1,5 x 1011 m
300 000km/s.
Фузија у унутрашњости Сунца – како се одржава врелина?
Сунце је сачињено од водоника и хелијума, око 98% укупне масе. Унутрашњост Сунца дели се на три дела: језгро, радијацијску и конвективну зону (скица 2). Екваторски полупречник Сунца износи 696 342km (109 пута је већи од Земљиног). У језгру које чини 30% масе одиграва се фузија водоника у хелијум. Атом водоника садржи протон и електрон и претпоставка је да четири протона формирају језгро хелијума које садржи 2 протона и 2 неутрона (скица 1). Тај процес се назива протон – протонски циклус. Пропратна појаве овог циклуса је настанак изотопа водоника – деутеријум (протон + неутрон) и неутрон (протон + 2 неутрона). Коначни исход фузије је претварање водоника у хелијум уз ослобађање енергије. Овај процес је главни начин одржавања врелине у самој унутрашњости језгра Звезде Сунца. Такође, процес ослобађања енергије је спор јер је густина радијацијске зоне велика, па је формираним фотонима потребно и око 1000 година да би успели да изађу из те зоне.
Температура језгра 1,6x107 K, док је температура на површини Сунца је приближно 5500оC или 5780 K што му даје белу боју али се Сунце чини жуто због атмосферског расипања које уклања таласе краћих таласних дужина (плава и љубичаста светлост) и оставља спектар боје које људско око опажа као жуто. Даље, ово расипање утиче да небо опажамо као плаво. Када се Сунце налази ниско на небу расипањем светлости стиче се утисак наранџастог или црвенкасте Сунчеве светлости.
2017. године NASA је објавила откриће седам нових планета које круже око Звезде Trappist -1 , ван Сунчевог система, на 40 светлосних година од Земље. На три од седам планета је могуће да има воде, чак и океана. Телескоп Spitzer, лансиран 2003. године је открио ове планете. На новим планетама је константан сумрак јер има скоро 200 пута мање светлости али би било довољно топло јер допире једнака количина Сунчеве енергије. Од телескопа James Webb се очекује да детектује животне услове на овим планетама као што је постојање кисеоника.
Млечни пут је матична галаксија Сунчевог система са свим планетама, звездама и осталим небеским телима. Положај Сунчевог система у Млечном путу је на 25 000 светлосних година од средишта галаксије. Сунце и планете које га прате круже полако око средишта Млечног пута, обилазећи путању једном у 250 милиона година.
Светлост која потиче са Земље, претвара црно ноћно небо у модро-сиво и брише магловити Млечни пут. Кад се вештачка светлост надмеће са природном, називамо је светлосним загађењем. Средиште галаксије најбоље је видљиво с јужне полулопте наше планете. Gemini – Gemini North i Gemini South – два опсерваторијума постављена на два најбоља посматрачка места на планети: на Хавајима и у Чилеу. Близанцима управља партнерство од чест земаља: САД, Чиле, Канада, Бразил, Аргентина, Кореја. Тренутно су међу најнапреднијим оптичким/инфрацрвеним телескопима доступним астрономима.
Сунце није нечујно . NASA је у јулу 2018.године објавила звук који производи наша Звезда. Пулсирајући звук, ниске фреквенције откуцаја Сунца омогућава научницима да дођу до даљих сазнања. За најбољи квалитет звука, послушати аудио запис са слушалицама.
Помрачење Сунца
Помрачење Сунца је појава која се може видети у ограниченој мери. Месец кружи око Земље а Земља око Сунца. При том кружењу, поравнају се тако да сенка једног падне на друго. Када Месечева сенка падне преко Земље настаје помрачење Сунца. Месец заклони Сунчеву најсјајнију фотосферу (други слој Сунца) и онда се са Земље види најмање сјајна спољна атмосфера Сунца (корона). (Када сенка Земље падне преко Месеца настаје помрачење Месеца).
Кретање Сунца – мерење времена
Кретање Сунца у току дана, месеца и године је заправо кретање Земље око Сунца и представља мерење протицања времена. Дневно кретање: услед обратања Земље око сопствене осе, Сунце излази на истоку а залази на западу и тај интервал је 24h. Месечно кретање: Сунце се свакодневно по великој елипси (еклиптика) креће за по мало мањеод једног степена на исток. Годишње кретање: за годину дана Земља обиђе пун круг око Сунца и то се назива Сидеричка година. Тропска година је време које је потребно Сунцу да се нађе у истој тачку у циклусу годишњих доба. Сидеричка и тропска година се не поклапају у потпуности – тропска је 20 минута краћа од сидеричке.
Сања Ђурђевић MA
social policy / business and human rights
