Родитељске недоумице и тактике су трајно понашање током периода васпитања. Уместо покушаја грађења пријатељског односа са дететом, делотворније су јасне границе. Превише попустљивости може да утиче на смањење ауторитета и поштовања, које дете никад не сме да изгуби према родитељу.
Међутим, родитељи умеју веома да греше, што због незнања а некад и из ”најбоље намере”. Чињеница је да нису сви довољно зрели да би спроводили ту најодговорнију улогу - улогу родитеља. Неки од значајних савета који могу да коригују васпитање следе у наставку.
Жеља да дете усрећите увек и на сваком кораку, може бити фатална за његово стицање реалне представе о животу. Покушај да удовољите свим жељама или да остварите своје, тако што ћете их обезбедити детету ће удаљити дете од реалног разумевања шта је осећај среће и задовољства.
Исто важи за давање превише избора. Погрешно је мислити да је спектар избора повољан за дете. Некад је потребно да их усмерите на нешто конкретно а не да стварате илузију о избору јер неће увек бити тако.
Превише похвале за сваку па и најједноствнију ствар је креирање лажне слике о квалитетима детета. Повлађивање детету води до тога да дете крене да манипулише. Оба понашања могу да нанесу више штете него користи. Погрешно је подстицати добар осећај код детета таквим приступима.
„Презаштићено дете“ је нажалост једна од присутнијих појава. Родитељи често имају став да је свет исувише сурово место и да је боље да дете остане изоловано од свих тих негативних утицаја и губитака. То ствара тотално погрешну представу о животу а дете се кад-тад отисне у тај свет и у њему не уме да се снађе, што ствара додатне фрустрације.
Није ретка потреба родитеља да дете буде хиперактивно… У жељи да дете не „губи време“ преокупирају га ваншколским активностима. А заправо деца морају да имају и простор за одмор, па и за досаду, као свако биће.
Насупрот попустљивих родитеља и благих приступа, постоје и они који одлазе у другу крајност. Васпитне методе утемељене на тренирању строгоће, посрамљивању детета, претњама и игнорисању дететових потреба могу имати фаталне последице. У погрешној жељи и још погрешнијем приступу да изграде самураја, отпорног на недаће, неуки родитељи ће формирати дете које ће бити у сталном страху од неуспеха и са мањком самопоуздања. Један од саставних делова овакве појаве је и непоказивање интересовања за дететове утиске, његове доживљаје и дешавања у његовом окружењу. Такав приступ дистанцира дете и често можете заувек да изгубите конекцију са вашим потомком.
Превише критике није конструктивно. Таквим приступом се не подстиче снажнија мотивација, како поједини родитељи мисле. Напротив, код детета се често јави потреба за одустајањем. Грешке почињу да их фрустрирају. Ретко кад проради инат као облик револта…. а и да проради, то је погрешан мотив.
Избегавање табу или непријатних тема је тотално погрешно. Деца у сваком узрасту разумеју када им се ствари лепо објасне. Теме као што су сексуални односи, финансијски проблеми, друштвене патологије (криминал, убиства…) не можете заобићи. Уколико то избегнете ви, дете ће тражити одговоре на другим местима… Много промишљеније је да се са причама о тим појавама ваше дете прво сусретне у кући, где можете и да изнесете ставове које бисте желели да оно и усвоји.
Сања Ђурђевић MA
social policy / business and human rights
